Ide li struja putem manjeg otpora?

Rečenica da struja ide putem manjeg otpora čuje se svuda i zvuči tačno. Zapravo je pogrešna na način koji menja sve što sledi iz nje.

Šta je tačno

Ako se pred strujom nađu dva puta, ona se deli između oba. Kroz bolji prođe više, kroz lošiji manje, u odnosu njihovih provodnosti. Nijedan ne ostane prazan.

Put kroz čoveka je uvek lošiji od bakarne žice, ali nije beskonačno loš. Kroz njega prođe manji deo, i pitanje je samo koliko.

Zašto je to pitanje života

Zamisli kvar na kućištu veš mašine koje neko dodiruje. Ako uzemljenje postoji i ima mali otpor, ono je toliko bolji put da kroz čoveka ostane zanemarljiv deo, a struja kroz uzemljenje bude dovoljno velika da osigurač isključi kolo.

Ako uzemljenja nema, čovek je jedini put i dobija sve. Ako je uzemljenje loše, sa povišenim otporom, deljenje ide na obe strane i kroz čoveka prolazi taman toliko da bude ozbiljno, a kroz uzemljenje premalo da osigurač uopšte primeti.

Ta srednja varijanta je najgora i najčešća, i to je razlog zbog kojeg se otpor uzemljenja meri brojem umesto da se procenjuje po tome što žica postoji. Kako izgleda kad je taj otpor previsok, opisano je u tekstu o lošem uzemljenju.

Isti princip drugde

Struja curenja postoji upravo zato što izolacija nikad nije savršen izolator, nego samo vrlo loš provodnik. Kroz nju stalno prolazi nešto, i FID sklopka meri baš to.

I objašnjenje zašto ptica na žici ne strada je isti račun sa druge strane: kroz pticu prolazi deo struje, ali toliko mali da nema posledice.

Šta iz toga sledi

Nijedna zaštita ne radi po principu da struja negde neće otići. Sve rade tako što ponude put koji je toliko bolji da ostatak postane bezopasan, i sve zavise od toga da taj put i dalje bude dobar. Zato se meri, i zato se meri ponovo posle svake veće intervencije, u okviru provere uzemljenja.